Igrokaz za decu, Kulturni centar Zrenjanina, 2003, str. 32

„Idemo po Olju u Zelenu Zemlju na Zelenom moru” pojam pozorište pomera ka deci bliskom pojmu dvorište, dakle uvodi ih u prostor u kome se oni osećaju dobro jer je tu druženje i igra, a nema »nekog ljutog čike koji tera decu samo zato što viču«. Tako autor oslobađa publiku (decu) stege obaveznog mira i tišine dok traje predstava i daje im mogućnost da viču zajedno sa licima na sceni, da se sa njima igraju i na taj način ucestvuju u događajima na sceni (što se uvek i ostvari pri izvođenju predstave).

Poseban šarm radnji igrokaza daje osavremenjenost sveta bajkolikih likova i simpatičan spoj nestvarnog i prepoznatljivog (vila nema mobilni telefon, ali konj Mića i kralj ga imaju, takmičenje na dvoru nije nadmetanje u viteškoj veštini nego muzički festival i sl.) Autor je izbegao idealizaciju lica i time pojačao simpatije koje izazivaju kod publike i komiku scena koje se dinamično smenjuju.
Naročito simpaticno deci deluje spretnost konja Miće i detinjasta nespretnost kraljevića Pere (koji je i tvrdoglav, i naivan, i zaplače pred većom preprekom i treba mu vodič). Baš zato što ponašanjem podseća na dete, publika mu veruje i time se lakše ostvaruje identifikacija sa idejom igrokaza čiji je on nosilac. A ideja koju priča sugeriše je: ljubav nas motiviše, pokreće, daje snagu da učinimo i ono što mislimo da ne možemo i ne umemo. Radnju zaokružuje poruka da ljubav uvek pobeđuje i da čini čuda, kao u bajci.